NIJE TO CRVENA … PRIKAZ

_DSC0145

Ovo je vreme kada lagano, lakoprobavljivo kuvaričko pozorište (kako Breht generalno naziva klasični teatar aristotelovskih pravila) nije potrebno ni poželjno; jer to je pozorište konzumerizma i zabave, a zabave ima na svakom koraku, i preko glave nam je […] Dobrodošlo drugačiji je autorski projekat Bojana Đorđeva ”Nije to crvena, to je krv”, koprodukcija Centra za Kulturnu dekontaminaciju i Teorije koja hoda, zasnovan na rodoljubivoj, revolucionarnoj i partizanskoj ex-ju poeziji. U vremenima posle Drugog svetskog rata, pa do Titove smrti, tekstualni predložak bi se nazvao recitalom, jednim od hiljada i hiljada sličnih, izgovaranih manje ili više uspešno po školama, pozorištima, svečanim akademijama, domovima kulture, TV i radijskim emisijama. Rodoljubiva, komunistička, socijalna i partizanska poezija, pisana od Vardara pa do Triglava, koja se podrazumevala svih tih decenija, posle izvesnog vremena je – bar kad je o kulturnoj eliti reč – doživljavana kao nešto prevaziđeno, smatrana patetičnom, zatim i predmetom izrugivanja, da bi najzad postala neprimetna i nebitna, izgubljena u moru reči koje su izgubile smisao.  

Vreme koje je proteklo od tada, događaji koji su se zbili u tom vremenu, odredili su kontekst kojim je sadržaj visoko izdignut, visoko iznad savremene banalne, bezidejne, duhovno i materijalno siromašne svakodnevice. Višeslojnost značenja, metafizika jezika, horizont misli pomeren daleko; sopstvena žrtva i dovoljno jak povod za nju; sopstvena krv i telo kojima se ispisuje poezija novog doba – neke su od odlika stihova Koste Abraševića, Mateja Bora, Branka Ćopića, Oskara Daviča, Maka Dizdara, Karela Destovnika Kajuha, Jure Kaštelana, Ivana Gorana Kovačića, Vaska Pope, Izeta Sarajlića, Otona Župančića I drugih, a koje autor koristi u predstavi. Bojan Đorđev, uz pomoć troje mladih glumaca, Miloša Đurovića, Stipe Kostanića I Ane Mandić, već se naslovom određuje u odnosu na klasičnu umetnost u kojoj ništa nije krv, već je to crvena, boja dakako, parafrazirajući reči Žan Lik Godara povodom njegovog filma Ludi Pjero. Jer pomenuti pesnici, bivajući i sami revolucionari i partizani, ne prolivaju crvenu, oni pišu sopstvenom krvlju. Tu poeziju Đorđev pušta da se neometano čuje, a suspregnuto je prevodi u pokret koji koristi minimalno, povremeno tek potencirajući ritam izgovorenih reči, ili osvajajući prostor Centra za kulturnu dekontaminaciju telima, premeravajući ga telima izvođača, kao što su ti pesnici svojim telima spajali umetnost i borbu, i premeravali granicu između umetnosti, života i smrti. Možda ne tim redosledom. A zanimljivo je diskretno korišćene ritmične pokrete rukom, čime se asocira na rep, taj savremeni iskaz čija je funkcija jednako revolucionarna iako mu je jezik neuporedivo siromašniji, čitati i kao pokušaj ubrzavanja, pokušaj pokretanja zaglavljenog, zabagovanog života, do brzine izgovorene reči. Odlična, emotivna, uznemirujuća predstava.

Aleksandra Glovacki

Radio Beograd, Program 202

Emisija ‘’Kultura’’, 14.11.2014.

Advertisements