SLABA ISTORIJA (TELA) SUPER HEROJA

čitanje Pisma Heineru M. Gorana Ferčeca –

Bojan ĐORĐEV

Naslovom Slaba istorija super heroja nudim ključ za moguće čitanje komada Pismo Heineru M. Slaba istorija je ona istorija koja je fragmentirana i bez kontinuiteta, nezvanična i zaboravljena, to nije istorija pobednika, već onih koji su od pobednika potisnuti na marginu. Krećući od Heraklovog sina (Heraklov sin bio je prvobitni, radni naziv komada) – ne kao konkretnog, mitskog lika, već kao fluidne fetišizirane fikcije proizvedene mitom o heroju i njegovom posejanom semenu (fusnota 3), Ferčec u komadu konstruiše tip specifičnog antiheroja koji, međutim, kao i svaki ‘pravi’ heroj ima da obavi zadatak. U ovom slučaju, njegov zadatak nije megalomanska akcija spasavanja sveta, ali takođe nije ni manje ozbiljan. Reč je o jednostavnom zaposedanju fragmenta javnog prostora (berlinskog aerodroma Tegel) i javnom govoru u prostoru (čitanje pisma Heineru Mülleru) – politički čin par excellence. Jedini način da mali jezik i mala književnost budu čuti u globalnom ili, čak, evropskom kontekstu, upravo je kroz neku vrstu terorističkog čina, šverca, krijumčarenja, prepada, parazitiranja… Pripreme dostojne Herakla na nekom od njegovih mitskih 12 zadataka, i sam čin čitanja pisma Heineru Mülleru, organizovani su u komadu kao simulacija terorističkog scenarija/čina – s odgovarajućim pripremama, uputstvima i preciznim planom akcije. U tom smislu, komad bi se mogao podeliti na dva dela. Prvi (duži) deo koji čine podivljale didaskalije tradicionalnog dramskog pisma ili u ovom slučaju uputstva za (terorističku) izvedbu, nazvaću imperativ (iako nije pisan u imperativu već samo u drugom licu jednine). Drugi deo, ‘pismo’, upravni govor (lika) u kojem se realizuje čin koji imperativ zahteva, može se nazvati performativ. Striktno govoreći, imperativ je takođe vrsta performativa – imperativ, kao naredba, ne referira na spoljašnju stvarnost već je govornim činom oblikuje – ali ovde ih odvajam u odnosu na poziciju glavnog lika – da li ‘sluša’ ili govori. Antiheroj, to ‘drugo lice jednine’ koje trpi radnju prvog dela, obavlja radnju u drugom delu. Tako ovakva struktura teksta postavlja različite zadatke za telo izvođača i uspostavlja binarne opozicije između tela koje trpi ili sledi instrukcije (imperativ) i tela/govora koje dela (performativ), kao i između pojmova aktivnosti i pasivnosti; slušanja, delanja, artikulacije govora tela i govora kao telesnog akta, nasuprot govoru kao simboličkom i ideološkom aktu itd. Ali, moguće je iščitati još neke pojmove koji se konstituišu kroz suprotnost sa svojim binarnim parom: antisuper heroj s autentičnim superherojem; ili Herakle kao telo i Heiner Müller kao intelekt (ili prosto kao dva tela – uporedi fusnotu 18 i 21); ili tenzija koja postoji između Müllera kao pisca koji je artikulisan imperijalnim nemačkim jezikom i junaka – pisca na marginalnom i lokalnom hrvatskom; kao, uostalom, i tenzije između slabe i jake istorije, ili krvavog terorističkog čina i terorističkog čina-kao-govora-u-javnom-prostoru.

S druge strane, krećući od mitskog, muškog tela heroja – Herakla (fusnota 18) – komad se i tematski temeljno bavi muškim telom – ne samo kao objektom želje već i kao političkim subjektom. Akt terorizma se u većini slučajeva, u krajnjoj instanci, zasniva upravo na radu s telom: telom teroriste koji se raznosi, telom kidnapovanih talaca, telom mete napada koje se uništava, javnim, zbirnim telom posmatrača za čije se oči-čula-psihu izvodi teroristički čin ali i koje svojim prisustvom/svedočenjem i učestvuje u njemu. Tako i u slučaju ovog komada ceo teroristički čin jeste usmeren na telo: na njegovu poslušnost, na telo kao materijal, na telo u akciji, telo koje trpi i telo koje izvodi radnju ali i na voajersko posmatranje, komentarisanje i interakciju s telima koja okružuju telo koje govori – što takođe predstavlja specifičan oblik subverzije društvenog (birokratskog, heteronormativnog…) poretka.

Konačno, kroz svoju monološku formu, neobuzdanu bujicu reči, naredbi, mitoloških i drugih brojnih referenci, komad jeste i atak na – i prepreka izvođačkom, glumčevom telu. Jer, političnost ovog komada nije sadržana samo u temi, već pre svega u formi koja je kritički orijentisana prema tradicionalnoj reprezentaciji i dramskom pismu, a u isto vreme samoironična i iskrena u potenciranju svoje ‘slabosti’.

tekst je objavljen kao predgovor Pismu Heineru M. u Časopisu za pozorišnu umetnost Scena, br 4, 2008 

Advertisements