PItanja za reditelja – samointervju

Bojan Đorđev

 

gde je dijalog?

Tony Kushner u uvodu za A Heiner Müller Reader – knjigu koju junak Pisma Heineru M. nosi u torbi,  jednostavno definiše ono što me kao reditelja najviše privlači u eksperimentalnom dramskom pismu. Kushner kaže da su svi Müllerovi tekstovi pisani tako da pružaju otpor inscenaciji, da zahtevaju da čin inscenacije bude čin aproprijacije, prevođenja, adaptacije. Inscenacija postaje proces konstrukcije scenskog dvojnika teksta, utvare koja ne funkcioniše na papiru, ali prevodi tekst pisca u vreme/prostor izvedbe. Pišući Pismo Heineru M. na ovaj način, Ferčec otvara prostor za dijalog sa inscenacijom, ostavlja prostor reditelju i autorskom timu predstave da inscenacija ne bude samo administrativno „čitanje“ i uprizorenje, uz manje ili veće poštovanje piščevih uputstava. Ne. U ovom slučaju tekst poziva izvedbu na dijalog ili hrvanje. Tekst kao takav više nije stvar kontrole već okidač, izazov za stvaranje. Ali i više od toga. Dramski, ili post-dramski, ili možda najpreciznije post-beketovski tekstovi – jer upravo je Beckett taj koji je zaokružio i završio modernistički evropski projekat „dramskog teksta“ – dakle, tekstovi kao Pismo Heineru M. u kojima na prvi pogled nema dijaloga, su upravo isključivo o i u dijalogu. Dijalogu koji publika ne gleda već u njemu učestvuje. Monološke forma su jasno usmerene izvan omeđenog prostora scene, nedvosmisleno idu ka publici, razgovaraju sa njom, ne dozvoljavaju da se publika „zaleži“ u komfornom prostoru mraka i voajerizma.

 gde je zadatak?

Pismo Heineru M. pisano je kao instrukcija za izvedbu sa pismom kao tekstualnim finalom i fusnotama, koje zbog efikasnosti izvedbe ne ulaze ni u glavne instrukcije ili pismo, već otvaraju pukotine, registruju višak, digresiju kojima se izvođač nikako ne sme prepustiti. Taj imperativ efikasnosti u  instrukcijama koje čine dve trećine teksta prosto nagoni na umnožavanje zadataka izvedbe. Da bi se probili kroz komad, koji ih sa jedne strane napada i melje svom silinom bujice teksta, komandi, zahteva, instrukcija, glumci moraju još i da obavljaju mizanscen koji je serija često simultanih zadataka – koji nastoje da rekonstruišu pozornost, spremnost i učinkovitost kakva je potrebna ne samo za izvedbu, improvizaciju, već i za pravi teroristički čin. Slično je i sa publikom. Njen zadatak „gledanja predstave“ se u toku izvedbe stalno menja i zahteva aktivaciju različitih nivoa pažnje. Nekada je ona precizno usmerena, a nekad je gledalac prisiljen da bira, nekad ostavljen u poziciji nedostatka, izvedba mu doslovno izmiče ili se skriva.

gde je izvedba?

Ovaj tekst je za mene pre svega bio poziv na proučavanje izvedbe kao konstitutivnog činioca teatra, ali sve više, ili sve očiglednije, važnog činioca društva u kojem živimo. U savremenom društvu straha i nadziranja, i minimalno odstupanje od izvedbe svakodnevne socijalne koreografije javnih prostora percipira se kao teroristički čin. Hotel, ulica, metro, aerodrom transformisani su u poligone za paniku, a naizgled neutralna pozicija prolaznika je ukinuta i on je prisiljen da postane voajer, taoc, saučesnik, svedok. Ali kako se ta vrsta poremećaja postiže u pozorištu, „univerzalnom“ mestu namenjenom izvedbi koje vrlo brzo i uspešno uspeva da proždere i svari i svaki prestup, iskorak? Ne znam.

Advertisements