Džeki Kenedi/Medeja – kritika G. Cvetkovića

DŽEKI KENEDI-MEDEJA – po tekstovima Elfride Jelinek i Ivane Sajko – reditelj Bojan Djordjev, prema konceptu u saradnji sa Sinišom Ilićem, Majom Mirković, Martom Popivodom i Anom Vujanović – premijera u BITEF teatru, utorak, 22. decembar 2009.

Baš dobro da postoji grupa autora, ako se ne varam ovde se radi o autorkama i autorima okupljenima oko vrlo agilne Teorije Koja Hoda, grupe koja ispituje mnoge aspekte žive umetničke komunikacije, eto, već nekoliko godina. Rezultati njihovh istraživanja su vrlo hrabre i neobične predstave, u ključu obavezne pobune i tako ulaze u red malobrojnih, stalnih i pravih tragača za dubljim i sadržajnijim komunikacijskim kodom. Od davnih predstava, po bajci o Snežani, preko raznih performansa na davnom Petom Spratru Narodnog Pozorišta ili na Trećem Spratu Jugoslovenskog Dramskog, pre neki dan izvedena je u aranžmanu iste ekipe savremena opera Filipa Glasa LES ENFANTS TERRIBILE. Njihov susret sa zagrebačkom autorkom Ivanom Sajko, prošle godine, rezultirao je trostrukom predstavom, od koje sam ja gledao dva dela – EVROPA i ŽENA BOMBA, obe o problemu žene danas. U dva potpuno različita stila i žanra, reditelj je razlistao tekstove – dramsko-literarne monologe ove zanimljive autorke i napravio višestruku ispovest koja u oba slučaja deluje iskreno i potresno.

Uopšte, ova grupa autorki i autora, zaista pokreće vitalne probleme žene u društvu danas. Komad ŽENA BOMBA, na primer jedinstvena je ispovest anonimne atentatorke, iz neke islamske zajednice koja, ne samo da navodi i obrazlaže motive tog akta – ubistva i samoubistva, nego nas vodi kroz niz složenih emocija, znanja, iskustava, postavki… na kojima počiva ceo jedan svet u kome ta žena nastaje i živi, do svoje, obavezno prerane i tudjih smrti. Taj ekstremni dodir sa pobunom i studija te pobune, u kontekstu snimka statusa potlačene žene i njene težnje za nekom vrstom emancipacije, to je postalo trajno istraživačko polje rada grupe Teorija Koja Hoda i reditelja Bojana Djordjeva. U predstavi koju smo sinoć gledali, napravljen je jedan bizarni spoj priče o nesrećnoj i potpuno razgolićenoj Džeki – Žaklini Kenedi, sa pričom o grehu i kazni, ali i motivima mitske junakinje Medeje. Veza je verovatno nadjena u nekoj suštinskoj ljubomori – koja postaje motiv poznatog Medejinog osvetničkog ubistva dece i njihovo serviranje mužu Jasonu, na trpezu u vidu pečenja, ljubomori koja obeležava – po autorki Jelinek, i ponašanje Džeki Kenedi zbog opasne konkurencije, koju vidi u nesrećnoj Merilin Monro, za koju tvrde da je dugo bila ljubavnica predsednika Kenedija.

Komad o strukturi ličnosti i nekim elementima ponašanja tragične prve Dame Amerike je, takodje jedan književno-scenski monolog, koji je autorska ekipa podelila na četiri glumice koje se dopunjuju u izjavama i, na neki način se takmiče, u dubini začudnog pronicanja u svet o kome autorka Jelinek govori. Tako ove četiri mlade glumice – Sena Djorović, Nataša Marković, Snežana Milojević i Andjelka Simić – u neobičnoj koreografiji Čarnog Djerića, govore delove rečenica, smeju se plaču, beže, potkazuju, izvinjavaju se, razjašnjavaju… i svoj karakter i ulogu u svetu i istoriji, ove nesrećne žene, koja je krčila put kroz svet muškaraca onim sredstvima za koje je bilo jasno da ti muškarci najbolje razmeju – lepotom i ženstvenošću, izgledom i prilagodljivošću.

I ima neke tragične ironije u tretmanu ispovesti ove neobične žene, takoreći BAŠ-ŽENE, kao što je postojao mitski junak BAŠ-ČELIK! Tu zapravo i počinje ovaj komad – počinje analiza vrednosti kojima se vrednuje ŽENA u društvu muškaraca i tako nasrtaje POBUNA protiv – tih merila koja se ženi nameću i koja je ponižavaju kao čoveka!.. To je značajan stav i značajno je da se ova grupa autorki i autora istrajno bavi ovim problemom i traži nove i nove forme, da taj problem – otvori za analizu, oboji ga kritičkim stavovima i uspostavi aparaturu za proučavanje, ali i za PROMENU odnosa prema ženi u društvu. Reći ćete – pa zar to nije odavno obavljeno – zar žena nije ravnopravna sa muškarcem u našem društvu-?-Nije! – Odgovoriće i ova autorska grupa i mnoge žene, koje su prinudjene da se ponašaju po šablonima koji ih pretvaraju u razna dobra za iskorišćavanje i trgovinu. To je ceo jedan svet i poredak koji je na najcelovitijki način osetila baš Džeki Kenedi – prava lutka, korisna za stvaranje predsedničkog image-a u Americi. Zato je uporedjena i protivstavljena drugoj ikoni lepote i muške potrebitosti – Merilin – ikoni vojničkih snova, pa je od tog banalnog materijala – kontakata, ljubomore, preljube, brakorazvoda… stvoren jedan svet rekla-kazala komentara najtragičnijih trenutaka istorije jedne porodice – Kenedi i jedne države – Amerike. Sve te iskrice opažanja koje seje oko sebe jedna, takoreći – isprazna lutka, Džeki Kenedi – sve je to značajna slika jedne cele, prizemne, ali neuništive civilizacije, u kojoij su nastale i Nora i Medeja i Merilin i Džeki.

Ja podržavam i potrebu za jakim ukazivanjem na te probleme, iz sfere borbe za žensku emancipaciju u društvu muškaraca. Ali – mislim da je totalno upuštanje u taj jezik i taj svet – svet malogradjanskog miljea koji zaista uništava neku neosvojenu slobodu i samobitnost žene, mislim da je to upuštanje – u neku ruku i paradiranje sa tim problemima. Jer, koliko god da ste vi PROTIV tih mera i razmera odnosa izmedju muškarca i žene, u društvu kritikovanog malogradjanina – samo raslojavanje argumenata u toj diskusiji, da tako kažem – opseda vašu pažnju i, na neki način – prlja, ili bar – koloriše vašu svest. Zato sam uvek više voleo da se tim problemima u pozorištu bavim POSDREDNO!.. Odnosno – više sam vleo da se emancipacija žene afirmiše direktno – igranjem ANTIGONE, a ne MEDEJE, jer mislim da je to delotvornije. Jer, ljudski aparat za mišljenje je vrlo osetljiva i neotporna roba!… Očas se, umesto pojmova tragičnih gubitaka u svetu gradjanske porodice, u kojoj žena obavezno pati, nametnu pojmovi mačističkog nadmetanja, a o neizbežnojh erotizaciji scenske slike, da ne govorimo.

Istina je, uprizorenjem ova dva, ovako sklopljena literrano-scenska rada, grupa autorki i autora sinoćne predstave, postigla je veoma visok nivo tačne i reske – KRITIČKE – komunikacije o tačno shvaćenim problemima malogradjanskog statusa braka i žene, ali – mislim da je cela priča IPAK, dosta ograničena samim tematskim jezikom i konfabulacijom. Stil kritičkog raslojavanja – učetvorenje glavnog lika – jeste spasonosni otklon, koji najviše doprinosi ozbiljnosti studije o temi, ali tema je – ipak, pomalo, ostala SAMO u sferi problema potrebe da se žena DOBRO UDA!… Tematski je to ograničenje jedino koje odredjuje domet ovog dela. Tako to sve, i kao problem i kao rešenje, ostaje u sferi brakova nekog JET SETA. Voleo bih da se ova autorska ekipa sretne sa ličnošću žene u liku pomenute Antigone ili Jovanke Orleanske, ili koje god istinske heroine, koja je ZAISTA ostavila istorijskog i titanskog traga i da tu ispitaju strukturu društvenog položaja žene. Eto, toliko od mene!

Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – sreda, 23. decembar 2009.

Advertisements