PRIVREMENI MUZEJ RATOVA

razgovor sa Bojanom Djordjevim
razgovarala Maja Pelević

o Evropi i Rio Baru

POZORIŠNI DIPTIH „EVROPA + RIO BAR”
tekstovi Ivane Sajko
režija Bojan Đorđev
prva predstava u okviru projekta RIZIK 
u saradnji Centra za kulturnu dekontaminaciju, TkH platforme i Beogradskog dramskog pozorišta

Drama Europa i roman Rio bar Ivane Sajko su objavljeni nezavisno i nemaju eksplicitne veze među sobom. Đorđev ih u svojoj režiji pozorišnog “diptiha” povezuje i postavlja u odnos glavnog teksta, tj. velikog, umivenog meta-narativa (Evrope) i fusnota, tj. njegovih malih, prljavih ratnih i tranzicijskih priča iz ex-Yu (Rio bar). 
Osnovni autorski gest je insistiranje na međusobnoj kontekstualizaciji i preiščitavanju ovih priča, sadržan u samoj situaciji njihovog neraskidivog povezivanja. 
(Ana Vujanović)

Evropa

Evropa, fotografija: Srđan Veljović

Koja je za tebe bila početna motivacija i ideja da radiš tekstove Ivane Sajko u Beogradu? Da li si time hteo nešto da poručiš beogradskoj publici što je jedino moglo da se kaže kroz ove tekstove? Da li je SADA baš pravi momenat, po tvom mišljenju, da se ti tekstovi igraju ovde?

Motivacija je mnogostruka. S jedne strane blisko mi je tematsko/ideološko stanovište Ivane Sajko i njen kritički diskurs: način na koji piše istoriju Evrope, ili konstituisanja evropskog identiteta u vratolomnom slalomu između mita, propagandne, događaja iz ratova u ex-Yu, Brechta i tabloida; način na koji kao hirurškim nožem secira post-ratni i tranzicijski milje «krepanih država» u Rio baru. A zatim, sa druge strane, i sam način na koji piše, ta specifična monološka forma koja konstantno krši osnovnu konvenciju mainstream psihološkog realizma – princip ključaonice i ‘četvrtog zida’. Dakle, nema konvencije po kojoj publika voajerski prisustvuje nekim ‘kao’ realističkim scenama iz života, ili pretvaranja sa scene da publika ne postoji, već se tekst direktno obraća publici, on je usmeren, auto-referentan, saopštava, kritikuje, proziva, kuka, jednom rečju zaista komunicira sa publikom. Pozorište bazirano na takvom tekstu me mnogo više zanima jer je zaista živo za razliku od bljutavih imitacija života kakvim prisustvujemo u mainstream pozorištu. Znaš sigurno o čemu pričam, tvoja Pomorandžina kora na papiru izgleda baš tako.

Na kraju, evo i jednog intimnog razloga za postavku ovih tekstova – to su, recimo,  sledeće replike iz Evrope i Rio bara:

DECA:
Da se predstavimo:
Mi smo nusprodukt velikih oružanih sukoba i političkih razmirica u kojima nismo učestvovali, jer smo tada bili premali da glasamo, preslabi da demonstriramo i pretihi da tražimo svoja prava. Preživeli smo zbog naše malenkosti, saučešća pokojeg vojnika ili sasvim slučajno – zbog metka koji je promašio ili granate koja nije eksplodirala. Brzo smo naučili kako da se nosimo sa životom na putu i ekonomskom depresijom: skupljali smo opuške, duvali lepak, jeli šta ukrademo i polako se preko ruševina probijali prema zapadu. Čuli smo da tamo postoji usamljena i divna debeljuca po imenu Evropa koja od dece pravi ljude, od bolesnih zdrave, od šlogiranih prisebne i od siromašnih bogate. Pričalo se da nosi beli bolnički mantil i uštirkanu kapicu, da je bela kao bajka o Snežnoj kraljici i da ima četiri ruke: u jednoj drži baby-sapun, u drugoj bočicu vitamina, u trećoj Mars-čokoladicu, a četvrtom privija uz srce sve male beskućnike i priča im bajke. Sve nas je primila u zagrljaj.* (Evropa)

[…]jer ljudska je priroda praktična, a i čovjek se može smanjiti mnogo više no što bi u početku povjerovao. […] I ja se, dakle, sušim, kako fizički tako i simbolički, u namršten i smrdljivi trn. Na kraju, još samo smrdim i bodem. […] (Rio bar)

Zašto si se odlučio da radiš “Rio Bar” i “Europu” Ivane Sajko kao diptih? Na koji način si tematski i idejno povezao te dve celine, roman i dramu, i kako je spisateljica reagovala na to povezivanje?

Ivana je odmah razumela šta mi je na umu kad sam joj rekao da radim Europu i Rio bar kao diptih. Evo šta mi je napisala u e-mailu:

Bilješke o ratu u Rio baru i započinju s rečenicom da je jedan rat kao svaki rat.
I ako je rat u Europi onaj Bilo Koji. Onaj Svaki.
Tako je rat u Rio baru onaj Jedan.
I ne tiče se samo Njih. Tiče se i Nas. Tiče se Svih.
Nitko nema pravo na rat.
Rat je svačiji.

Ova dva teksta se ubojito dobro međusobno preiščitavaju – kao veliki i zvanični meta-narativ (Europa) i mali, marginalni (i marginalizovani), prljavi i lokalni narativi. Rio bar je sastavni deo Europe, štaviše, Europa iz Europe se konstituiše u onom trenutku kada se oslobodi i odrekne Rio bara. U mom tumačenju i postavci, jedno bez drugog ne postoje, kao svetlo i mrak. Pored ovih razloga koji su tematsko-ideološke prirode – a koji su svakako odredili i pristup u postavci oba teksta, uvek mi je izazov da se temeljno pozabavim pozorišnom formom i njenim granicama i njihovom propustljivošću. Kako koncipirati predstavu kao diptih – celovečernju predstavu i seriju od 5 epizoda/performansa? Kakvo značenje se čita u zavisnosti od toga koji se deo diptiha prvo gleda? Kako se gleda pozorišna serija, koliko se epizoda gleda – kakvo je značenje kada se odgledaju 2 a kakvo kada se odgleda 5 epizoda? i tako dalje.

Šta će se na kraju desiti sa “Ženom bombom” (koja će se uskoro postaviti u Beogradskom dramskom pozorištu). Da li će ta drama idejno/tematski zaokružiti trilogiju ili će se igrati kao potpuno zasebna celina?

Žena-bomba jeste deo trilogije, ali potpuno nezavisan poduhvat. Autorski i delimično glumački tim je isti, diskurs i promišljanje pozorišta je isto, i po nekim mojim zamislima u njoj ću se najviše pozabaviti upravo komunikacijom sa publikom o kojoj sam pričao u odgovoru na prvo pitanje. Zanima me da zajedno sa glumicama preispitujem akt hrabrosti spojen sa zločinom u samoubilačkom terorističkom aktu kao današnji odjek tragičke krivnje ili greške (hamartije) karakteristične za klasične tragedije. I veze između teatra/izvedbe i terorizma, a one su brojne. Takođe me izaziva i neraskidiva povezanost didaskalija i monologa u ovom tekstu, i bavljenje time me posebno raduje. Najviše me zanima da li će neko gradsko ili državno pozorište stati iza Žene-bombe.

Kako doživljavaš odnos izmedju teksta i prostora? Da li te je u ovom slučaju narativnost ili postdramska forma navela na to da i sam razbijaš prostor u slučaju Rio Bara? A za Europu si ipak odabrao naizgled “strejt” scenografiju, mada se i ona na neki način na kraju dekonstruiše, zar ne?

Prostor je za mene neodvojivi deo predstave, a pozorišna crna kutija tek jedna od opcija – sećaš se da smo tu crnu kutiju pretvorili u belu i smestili u crni ekran kad smo zajednički radili na Psihozi i smrti autora(…)? Kad god se latim nekog pozorišnog ili performans projekta ideja o sadržaju i prostoru je u stvari jedna. Rio bar me je sa jedne strane svojom epizodnom dvoglasnom strukturom naveo da razmišljam o postavci kao o seriji a ne klasičnoj celovečernjoj predstavi. A opet, prostor podruma kao da je samo čekao da pročitam Rio bar i shvatim da sam našao idealan sadržaj za idealni prostor.

Scenografija u Evropi je sve samo ne ‘strejt’ – to i nije scenografija, to su pravi zidovi koji se ruše posle poslednjeg izvođenja, prava gozba koja se jede u toku i posle svake predstave. Rešenja za oba prostora nedvosmisleno proističu iz samog koncipiranja crno-belog diptiha – prostor Evrope je prijatan u svom blještavilu, hladnoći i svečanosti; prostor Rio bara i bez da se bilo šta u njemu desi izaziva neku vrstu teskobe. Siniša Ilić, sa kojim godinama sarađujem na pozorišnim i performans projektima, uvek dizajnira scenski prostor tako da on i pre nego što počne izvedba, sam po sebi, govori isto ono što i kompletna predstava.

Kada bi opisao narativno/vizuelnu putanju kojom se publika kreće kroz ili do Rio Bara, kako bi ona izgledala?

Postavka Rio bara računa na naše zajedničko iskustvo teskobe po skloništima 1999. U tom smislu prostor se definitivno pojavljuje kao jedan od aktera ove pozorišne serije. Publika silazi u hladan i memljiv podrum uz tipične zvuke mora i snimljenu ‘špicu’ Rio bara, poglavlje 14 iz romana, koje locira naše događaje i akterku u vreme i prostor.

[…]
Pije u Rio baru. I piše roman u koje pije u Rio baru. I piše “Pet monologa o ratu za pet glumica odjevenih u vjenčanice”. I opet pije. Bilo bi joj bolje da nešto pojede.
[…]

U sam prostor izvedbe – podrum/sklonište – se dolazi prolaskom kroz gotovo odvratno pedantan, u odnosu na ostatak prostora, crni hodnik, neku vrstu muzejske postavke sa izloženim fusnotama iz romana, koje su dokumentarni autorkini komentari događaja o kojima piše. Tih 14 tabli su provizorna istorija ratnih sukoba iz 90ih na teritoriji Hrvatske. Naratorka svako veče tekstom iz tranzicione sadašnjice (mafijaških obračuna, reketiranja, ksenofobije), svog pisanja na terasi Rio bara, daje uvod svakom od monologa koje piše. Uz njen narativ ulazi se u sklonište – nisku prostoriju mračnu, dobrano načetu vlagom i punu crvenih tragova ruku i prstiju na svakom otvoru ili prolazu. Iz večeri u veče smenjuju se po 2 glumice – jedna koja statično govori monolog umotana u ćebe i jedna još statičnija, u konkretnom hiperrealističkom tableaux vivant-a (leži na dušeku, spakovana je u torbu ‘krmaču’ itd) koja ne govori ništa. One su takođe neka vrsta živih eksponata tog improvizovanog, ‘privremenog muzeja ex-YU ratova’ (ovo je formulacija Siniše Ilića). U svakoj epizodi, kao još jedan eksponat, mota se i jedna venčanica – strgnuta sa tela, umotana kao beba, sklupčana kao zmija na podu, kao fantom koji visi na vešalici, kao gajtan koji davi u poslednjoj epizodi. Po završetku monologa, opet se čuje špica sa početka i najavljuje sledeću epizodu.

Koliko si se osvrtao na Brehta kada si radio na “Europi” s obzirom da je komad odredjen kao monolog za majku Hrabrost i njenu decu?

Na Majku hrabrost, pra-izvor i čvrstu referencu Europe se nisam mnogo oslanjao, ali na Brehta kao nekoga ko je postavio temelje političkom teatru, svakako. Volim da mislim da mi je Breht uvek na umu kada se bavim pozorištem.
Možda sam se više osvrtao na Brehta u radu na Rio baru, naročito u indikacijama glumicama. Monolozi koje one izgovaraju su dosta kompleksni. Pisani su potpuno ‘neprimerenim’ jezikom – oni jesu u prvom licu, ali onom koje ne preživljava te situacije o kojima piše, već ih navlači kao rukavice – jesu koža, ali ne ljudska, jesu u savršenom obliku ruku, ali nisu ruke… – i komentariše. Dakle protagonistkinja svakog monologa jeste neka ruralna devojka (ili njih po tekstu osam u mojoj postavci pet) u venčanici – izbeglica, žrtva, zločinka – i situacija u kojoj se nalazi jeste autentična – kao iz ratne hronike u novinama, ali jezik kojim su ti monolozi pisani je visoko-sofisticiran, intelektualan, poetski, ponekad i ironičan. Moja jedina indikacija glumicama u Rio baru je bila da izgovaraju te monologe isključivo kroz sopstveni stav prema sadržaju koji izgovaraju – što je na neki način blisko Brehtovoj koncepciji dihotomije glumac-uloga. Oni koji su gledali sve epizode Rio bara mogli su da prisustvuju čitavom dijapazonu glumačkih komentara, ili bukvalno okršaja sa sadržajem monologa iz romana – od besa, do rezignacije do neke vrste parodije.

Kako je izgledao sam rad na tekstovima, za stolom? Kako se naši glumci ponašaju u susretu sa ovakvim tekstom?

Glumce/ice sa kojima radim pažljivo biram – i to je izuzetno važno. Tekstovi jesu komplikovani i ‘gusti’, ali koliko god njihova sintaksa ili struktura bila teška za izgovaranje ili učenje napamet, mislim da pružaju isto toliko i satisfakcije, jer su jasni. Jasno usmereni. Daju prostora za promišljanje, i što je najvažnije prostora za izlaganje glumačkog talenta čak zahtevaju čitav dijapazon izvedbenih veština. U Evropi sam insistirao na preciznosti dikcije i na munjevitom menjanju stilova izvedbe – od izvikivanja parola, do intimnih ispovesti, horskih numera, uklapanja i/ili nadovezivanja u jedan glas, pa čak i ‘žvakanja’ i ‘gutanja’ tekstova – drugim rečima, insistirao sam na potpunom aktiviranju (dobro uštimovanog) glumačkog govornog aparata – što mi je u poslednje vreme (od predstave No name: Snežana, 2005) najveći izazov u radu. A tekstovi Ivane Sajko su idealni za takve zahteve/zahvate, jer ih autorka plete upravo od različitih tekstualnih formata – dokumenata, rimovanih pesmica, introspektivnih monologa, intimnih beleški i političke retorike. Ono što mi je bilo ključno u postavci je zahtev da glumci/ice ne kreiraju ili usvajaju likove, već da zaista izvode tekst, koji u svojim različitim registrima diskursa zahteva svaku vrstu ‘zanatske’ virtuoznosti, pa poneki trag klasičnog realističkog lika, ali kao pažljivo isprojektovani eksces.

Rad za stolom smatram izuzetno važnim – bilo koji pozorišni projekat da je u pitanju – dakle i oni bez teksta. U slučaju Evrope i Rio bara ovaj rad se odvijao u dve etape -sa i bez glumaca/ica. Najpre je autorski kolektiv – dramaturškinja Ana Vujanović, vizuelni umetnik Siniša Ilić i kostimografkinja Maja Mirković zajedno sa mnom imao svoje ‘pred-probe’ za stolom, na kojima je konstruisan čitav diptih, na kojima je donesena većina odluka i osmišljena većina zadatka koje treba sprovesti do premijere. Kasnije nam se u tome pridružio i Čarni Đerić koji je radio scenski pokret. Posle toga su počele i probe za stolom sa glumcima/icama, gde smo zajednički temeljno analizirali tekstove i konceptualnu strukturu postavke. Prvih nekoliko nedelja uopšte nije bilo deljenja uloga – svi su čitali sve. Tek kada smo sporazumno fiksirali zadatke tekst je podeljen i krenuli smo u pravljenje telesno-tekstualnog mehanizma koji čini predstavu.
Mene interesuju glumci i glumice koji su u isto vreme i autorski subjekti i savršeni instrumenti. Temeljan i iskren dijalog između izvedbe i koncepta je ključan za funkcionisanje jedne predstave. Mislim da sam, u tom smislu, u ovom projektu imao fantastične saradnike/ice.

Šta je Europa danas u tekstu Ivane Sajko i šta nam ona poručuje?

Uz rizik da budem i pogrešno shvaćen, ne mogu da odolim a da ne citiram jednu od horskih ‘numera’ DECE iz Europe:
[…]
NAŠA PRAVNA ZAJEDNICA HUMANE JE FORME
ZA BOLJE LIBERALNOST, ZA ONE LOŠE NORME
UVEK IMA SMEĆA ZA KOG BENEFICIJE NE VREDE
NO SAMI SU KRIVI ŠTO PRAVILA NE SLEDE
ZA INTEGRACIJU SE MORAJU IZBORITI
CILJ NAM JE SAMO NAJBOLJE POSVOJITI
SIROMAŠNI I BOSI NIŠTA NAM NE ZNAČE
KO NEMA HLEBA, NEK JEDE KOLAČE
MOŽDA SE I ČLANOVI NOVI PRIHVATE
KAD SREDE FINANSIJE I SVEŽU KRAVATE
NEKA NAS PRESTANU ZVATI OSVAJAČIMA
I MIRNO PRIHVATE POPUŠITI JAČIMA
MOŽDA IH I UVRSTIMO MEĐU NAŠE ČLANKE
KAD NAUČE REGULE I OFORME BANKE
ČULI SMO DA IMAJU I PREVIŠE SRANJA
DA NAM SE PRIKRPE BEZ DUBINSKOG PRANJA
ZA ULAZAK U CARSTVO DUGO SE ČEKA
ŽIVCE NA POLICU – NEMA DRUGOG LEKA
UKINULI SMO GRANICE NO RAZLIKA POSTOJI
U MOĆI, U PAMETI I U BELOJ BOJI

Šta ti misliš da nam poručuje?

Advertisements