Nikako ne napustiti lavirint

Was it a thriller? A hopeless love story? A melodrama?
Is it about aliens, or dead men, or vampires, or lovers, or a fantasy. Or is it a dream, or a cinema experiment,  or the myth of Orpheus, or about the way we remember things, or just “about a persuasion”
… or a pop video?

Traces (detalj), Academie Schloss Solitude Project Space

Traces (detalj), Academie Schloss Solitude Project Space

O filmu, izvođenju i pozorištu
L’Année dernière à Solitude je eksperimentalni pozorišni projekat koji usvaja strategije, tehnike i/ili glamur ikoničkog filma evropskog modernizma Prošle godine u Marienbadu (Resnais/Robbe-Grillet). Sastoji se iz dva dela – prostorne instalacije Traces (Tragovi) koja se bavi vizuelnim ili bolje, materijalnim tragovima filma – i performansa Couloirs (Hodnici) koji usvaja dramaturški diskurs filma. Ovaj projekat može biti diskusija o varljivoj i nestabilnoj, nepotvrdivoj prirodi pamćenja; važnosti značenja ili komunikacije u umetničkom delu; ili čak politička diskusija o parazitiranju (i njegovim implikacijama) na filmu koji izaziva hermeneutičke kontroverze u filmskom svetu već četiri decenije. Ali je takođe i intimna slagalica o emocionalnoj dimenziji s/Samoće (Solitude).

Rekonstrukcija filma je sprovedena tako da postupci reditelja, scenariste, direktora fotografije, montažera, scenografa i kostimografa, itd – postaju artefakti, elementi iz kojih se crpi nova vizuelnost odnosno performativnost. Film se cepa na svoje sastavne elemente koji se zatim ‘postavljaju’ u uslove u kojima svaki od njih ‘izvodi’. Ali tako da gledalac nije posmatrač ili svedok, već učesnik, neko kome se ‘događa’ film. Kao i sam film, ceo projekat je, gotovo u svakom svom segmentu ambivalentan. Da li smo se sreli u Marienbadu prošle godine, ili negde drugde? Da li smo se uopšte sreli? Da li je ovo pozorišni projekat ako počinje izložbom a završava filmskom projekcijom? Da li uopšte sadrži neko živo izvođenje, ili su glasovi koji izgovaraju tekst na engleskom jeziku posle 20 minuta filma, a onda pred kraj potpuno nestaju, samo zvučni trompe l’oeil?

O tragovima (Traces) sećanja
Dilema o sećanju i pamćenju se nalazi u središtu rekonstrukcije. Podelivši projekat na dve celine, u prvom delu postavljamo tragove filma u kvazi-galerijskim uslovima kao artefakte, tragove događaja iz filma, odnosno događaja koji su se nedvosmisleno desili. Tu su: slomljena cipela, razbijena čaša, društvena igra NIM, vrt-rebus iz filma sa svojim nadrealnim senkama, i konačno sama konfuziju oko mesta događaja materijalizovana u pet identičnih mapa jedne te iste barokne lavirintske bašte sa pet različitih imena mesta koja se pominju u filmu. Nudeći rascepkane informacije o filmu i ostavljajući publici da istražuje, bez ikakvih uputstava, namera nam je da veštački stvaramo sećanje na ‘prethodni’ događaj, koje će se dan kasnije stvarno aktivirati na projekciji filma (Couloirs). Onog trenutka kada se neka od situacija sa izložbe pojavi u filmu, publika aktivira svoje sećanje i na taj način jeste uključena u sam film. Konačno, u scenariju Couloirs-a jedan od monologa koji su rađeni kao Robbe-Grilletov opis kadrova/uputstva iz scenarija-novele, direktno opisuje situaciju izložbe. Na taj način gledanje filma formalizuje sećanje, njegovo prošle godine u stvari može da se odnosi i na gledaočevo/teljkino juče.

O hodnicima (Couloirs) lavirinta
Tekst koji se izvodi u Couloirs sastavljen je od tri različita diskursa: dijaloga (iz filma), opisa kadrova i tumačenja. Originilani dijalog filma je ogoljen na svoje bazične crte. Njega izgovara glumica. Opisi kadrova su simulacije Robbe-Grilletovog scenarija/romana,  njih izgovara vizuelni umetnik. Tumačenje je frankenštajnovska tekst sastavljen od komentara gledalaca filma preuzetih iz različitih izvora i u kojem se više računa vodilo o semiotici na račun semantike. Njega izvodi reditelj. Svaki od ova tri diskursa pokušavaju da egzistiraju zajedno sa filmskom projekcijom – nekad kao nahsinhronizacija, nekad kao komentar, nekad bezšavno, nekad napadno. Uprkos tome, svaki od tri teksta na svoj način se udaljuje od interpretacije filma, i kontroverzu oko značenja, na svoja tri načina dalje perpetuira, kao da se hermetičnost dela na ovaj način trostruko umnožava i dalje refektuje kao u beskrajnom nizu ogledala. Na neki način, ova tri teksta se približuju strategijama nouvelle roman-a: nude opise stvari (filma) iz što više uglova, ali bez tumačenja.

Filmska projekcija na tri ekrana, bez intervencije, se umnožava u beskraj na zidovima i podu sale i u tom lavirintu svetlosti i senke fantomski se pojavljuju glasovi i decentrirane, gotovo skrivene figure autora/performera. Diskretno parazitiranje, kao neka vrsta performerskog odustajanja. Egzegeza ovog filmskog teksta nije ni bila namera autora. Usvojena je strategija nekritičkog ‘obožavanja’  i doslovnog pokušaja ‘ulaska’ u film, kako publike tako i autora.

Vrativši se u Samoću posle godinu dana nisu bili u stanju da se prepoznaju. Da li su bili tu l’année dernière, ili u Marijenbadu, ili negde drugde. Ili, da li smo to bili mi.

Bojan Đorđev

Advertisements